SANDRO  KLIŠKIĆ  -  USPOMENE

U ovome san kvartu proveja najlipše dane života. Da se je bar vratit pet minuti pa zaigrat na kukalo ili na balun a da ne spominjen kauboje i indijance i gađanje gušterica a tek pljuce i bobice...Ajme, cili san se naježia.

Ovi kvart je uvik ka i sad krasilo puno zelenila i cvića.

Slikano (gornja slika) 07.2003 sa balkona našega stana u Vukovarskoj.

---

Početkon 70:tih je ovde bija jedan veliki vinograd koji je uništen i na čijen su tlu počeli radovi izgradnje ovoga užasnoga nebodera koji se vidi malo na livoj strani i koji velikin dilon prikriva krasni pogled na Brač i more.

U bivšen vinogradu smo puno puti krali grožđe pa se čak i pucalo na nas iz zračne puške. Prije dovršenja nebodera ja san se sa svojin roditeljijma priselija u Švedsku.

---

Đordano Borovčić Kurir - moja bivša skula



Osnovna skula sa bivšin imenon "Đordano Borovčić Kurir" a danas "Plokite" u kojoj i u čijoj sam blizini doživija jedne od najboljih trenutaka u životu šta možda nije bilo lako uvidit u ono vrime od 71-74.

U učionici na gornjem i donjem katu kojega vidite livo od ulaza odsidija ko zna koliko uri ka učenik 1:A, 2:A, 3:A i 4:A razreda. Posli prvog polugodišta četvrtoga razreda odnosno tokon zimskih praznika krajen prosinca 1974 san se zajedno sa roditeljima priselija u Malmö (južna Švedska).

Volia bi da mi se svi koji su sa menon išli u razred i imali učiteljicu Anticu Petrušić javidu na kantunnet@yahoo.se

---

Zabavište u Splitu nigdi 1968/69. godine

Bombonjera za poklon, ma volija bi ja koju
igračku umisto bomboni, recimo auto...

Ja priman poklon od Dida Mraza, sićan se ka da je bilo jučer, evo mi skoro suze gredu ka se sitin tih bezbrižni vrimena. Bili smo podiljeni u mališane i velišane u dvi različite prostorije a sićan se prvoga dana i nervoze ka san mora ostat sam skoro cili dan sa toliko nepoznati lica i plač sa svi strana.

Ko more zaboravit "kutić gradnje" ili kad učiteljica pita "ko će kraj?" odnosno kantun kruva koji je bilo nemoguče žvakat sa ondašnjin zubima ili boje rečeno bez zubiju.

Ili kad bi reka da oću čaj a učiteljica za dišpet da mliko sa skorupon koji san mrzija a i sad mrzin iz dna duše.

Sićan se da se kuvarica zvala Katica a moja učiteljica Ankica i da joj se sin zva Hedi.

Isto tako se sićan i Dina koji je uvik dolazija u sukob sa jednon Sandron od koje bi uvik dobija po glavi a i uvik je govorija kako je jači od nje.

Bila je tu i jedna Irena kojoj smo uvik pivali:
Marice dušo marice srce di ti je Irena tvoj (ka da je muško) eno ga u kutu sere u tutu pa če opet doć.

Sičan se i Mladena Vuškovića kojega smo zvali Škembo a koji je sta u mojoj ulici i bili smo dobri prijatelji sve do moga odlaska u Švedsku.

Volija bi ka bi mi se neko od gore spomenuti (u koliko se pripoznajete u mome opisu) javite na kantunnet@yahoo.se.

---

Globa (ma pari prava diploma) koju san skupa sa svojon ekipon iz Splita zaradija na Hvaru u lito 1981

Jedva smo uspili doć na Hvar i to tek nakon šta san ja ubidija nike roditelje od prijatelja da ja tamo jeman tetu pa je nikako prošlo. Bilo je tu i suza samo da bi svi dobili "dozvolu".

Bila su to luda vrimena kad smo spavali u srid grada pa nas je pandurija potirala pa smo zadrimali na plaži kad eto ti opet pandurije, uvatila me trema pa san mu reka da uzme sve šolde samo da nas pusti na miru ali je čovik bija dobre duše pa je uzeja samo onoliko koliko je globa i pustija nas na miru.

Bilo je tu i spavanja po nedovrsenin kućama sa raznin kartonima ka pokrivačima. Najluđa je bila tuča u tvrdjavi sa švabama nakon par piva a najluđe kad je Željko odspava koju uru naslonjen na zvučnik pa smo mu drugi dan morali objašnjivat stvari sa rukama jer su mu uši otkazale.

---

Ja, mama i pokojni pape na Drveniku krajen 60:ih.
Puno san puti bija u Drvenik sa roditeljima i njihovin prijateljima (Kaja i Jelica Vulas) koji su tamo jemali kuću.

Sićan se bunara a i jedne zmije bilouške koju san zna mazit po glavi dok bi pila vodu. Mater mi je jedanput skoro pala u nesvist ka je to vidila jer se puno boji zmija.

Kako bi bilo lipo poć spat kad bi u hodniku gorila petrolejka, baš ka u nikoj bajci a onda uz to još i vitar i morski valovi.

---

Moj pokojni pape i ja početkon 70:ih u gliseru jednoga njegovoga prijatelja (Kaja Vulas) kojin smo često išli u njegovu gori spomenutu kuću na Drveniku (on nas je slika) koji se skupa sa svojin sinom (Romeo Vulas) nalazi izad nas.

Inače smo se često vozili sa njegovin gliseron a vožnja moga oca bi me često pripala jer bi on zna vozit puno brzo i blizu do velikih vapora pa onda naglo zaokrenit taman kad bi mi se srce spustilo do pete i kad bi zatvorija oči i čeka sudar do kojega fala bogu nikad nije došlo. Jedino je on tako zna vozit.